Поводом текста „Алармантно: Србију у 2014. очекује експлозија малигних тумора!“ изјава др Јагоша Раичевића, в.д. директора ЈП „Нуклеарни објекти Србије“
Неколико дневних листова је пренело изјаву председника Друштва Србије за борбу против рака, др Слободана Чикарића о томе да се у Србији идуће године очекује „експлозија тумора, повезана са НАТО бомбардовањем“. Такође се наводи и истицање тврдње др Чикарића „да се у Институту у Винчи код Београда, још у неадекватним условима, чува радиоактивни материјал прикупљен после бомбардовања“.
Имајући у виду нетачности у тексту (које су могуће је, погрешно интерпретиране) сматрам да би било добро ипак због могућег узнемирења јавности дати нека појашњења.
- Радиоактивни материјал се већ четврту годину чува у „Нуклеарним објектима Србије“ – Јавном предузећу које је основано управо ради безбедног и сигурног чувања радиоактивног материјала. „Нуклеарни објекти Србије“ јесу настали одвајањем „нуклеарног“ дела Института у Винчи, али се не могу поистоветити са њиме. Ово је важно истаћи због тога да се Институт у Винчи не нађе одговорним због послова којима се више не бави.
- Радиоактивни материјал је смештен у посебан објекат – Хангар за складиштење радиоактивног отпада, у одговарајућем заштитном контејнеру и под сталном је контролом стручних служби Предузећа. Услови под којима се чува радиоактивни материјал сакупљен на југу Србије су адекватни, у складу са домаћим законом и међународним стандардима, што потврђују и лиценце за складиштење радиоактивног отпада. Дакле, радиоактивни материјал је привремено (али сигурно) ускладиштен, што значи да постоји одговарајућа институционална контрола, те о „неадекватним условима“ нема говора.
- Нетачна је тврдња да „то изађе из организма човека за 10 до 15 дана, у току којих начини штету, па ће човек добити рак који ће се видети након 5, 10 или 20 година“. Интерна контаминација представља дуготрајно озрачивање, и не може изједначавати са тзв. биолошким временом полураспада.
- Све такозване стохастичке ефекте одликује одређени период латенције, односно нека врста „кашњења“ у испољавању ефеката, углавном канцера. Познато је да се латентни периоди могу поделити у две групе. Прву чине такозвани „коштани канцери“ у шта спада леукемија (канцер коштане сржи) и канцер костију; њихове вредности се крећу од две до пет година, са одређеним статистичким расподелама, чији би опис изашао из оквира овог текста. Поред тог латентног периода, као неког времена ишчекивања хоће ли или не доћи до испољавања ефекта, постоји и далеко значајнији период, а то је период у коме се тај ефекат испољава, односно појављује (еxпрессион период) и који траје (за случај леукемије) око десетак година. Дакле, ради се о временским периодима и њиховим расподелама, а не стриктно одређеним датумима.
Док се случај леукемије разматра са тзв. моделом апсолутног ризика, који је нешто једноставнији, остале групе тзв. солидних канцера се разматрају моделима релативног ризика, који је нешто сложенији, и још мање даје за право било коме да да најаву „експлозије канцера“ за одређену годину или краћи временски период. Латентни периоди за тзв. солидне канцере имају прилично широк распон, који почиње од око 15 година, и иде и до 25 и више година након озрачивања. У оба случаја, ради се о статистичким расподелама, тако да се просто сабирање 1999+15=2014 никако не може сматрати почетком „експлозије“ канцера.
На крају, научни резултати, поткрепљени резултатима епидемиолошких студија, указали су да латентни период зависи од величине примљене дозе зрачења (иако се ради о малим дозама): при повећавању дозе, латентни период се смањује. Уз све неодређености које при оваквим разматрањима стоје, може се очекивати – али ће то бити тешко и доказати – да ће у наредном периоду бити повећан број солидних канцера оних који су на југу Србије били изложени неком од критичних путева излагања (пре свега удисањем). Највећи проблем у извођењу валидних закључака је чињеница што се ради о малим дозама зрачења, и о веома малој изложеној популацији. Те две величине стоје управо обрнуто пропорционално – за извођење валидних закључака – што је мања доза зрачења, посматрана популација мора бити што већа, што није случај који имамо на југу Србије.
Ово ни на који начин не оповргава исказе лекара о повећаним инциденцама канцера.
Др Јагош Раичевић
В.Д. Директора
