Вест пренета са Политика Online
Александар Апостоловски
објављено: 15.08.2012
Радиоактивни отпад тренутно остаје у спремиштима генератора — два стара хангара за складиштење у Винчи су препуна, док нови објекат, Хангар 3, нема потребну лиценцу
Безбедност – то би требало да буде кључна шифра за рад Јавног предузећа „Нуклеарни објекти Србије” (НОС). Али, предузеће које управља нуклеарним пословима земље, тренутно нема новац за плате, а претходна влада, није чак ни предвидела НОС у буџетској ставци за текућу годину.
Новац, међутим, није највећа невоља са нуклеарном безбедношћу Србије. Према тврдњи извршне директорке НОС-а Јадранке Ђуричић, хангари 1 и 2, (Х1 и Х2), стари објекти, који подсећају на остатке напуштених фабрика, одавно су препуњени и у њих не може да се складишти нови радиоактивни отпад.
– Отпад из целе Србије, попут радиоактивних јављача пожара, радиоактивних громобрана, отпада из медицинских институција, тренутно остаје у спремиштима генератора, али не знамо докле ће такво стање моћи да траје – каже извршна директорка, указујући да НОС ишчекује да коначно добије лиценцу за модерни, новоизграђени хангар 3 (Х3).
– НОС је предао Агенцији за заштиту од јонизујућих зрачења и нуклеарну сигурност Србије све могуће папире за лиценцу за хангар 3. Он је неопходан, јер и дан данас, не постоје званични записи о складиштењу радиоактивног отпада бивше Југославије у хангару 1. Постојале су неке свеске и део тих свезака смо нашли, али нисмо сигурни да је то све – напомиње она, док председница Управног одбора НОС-а Уранија Козмидис-Лубурић, износи још узнемирујући податак: – Најгоре од свега је што можемо наићи на свакаква изненађења у хангару 1 – истиче председница УО НОС-а.
Управо због лошег стања два прастара складишта, Агенција за атомску енергију и амерички Стејт департмент притисли су, или препоручили, како вам драго, да се направи ново складиште – хангар 3. Наиме, једна од тајни која може да се крије у овим старим складиштима, рецимо, може бити „кобалт 60”, који се користи у индустрији, медицини, научним истраживањима, а делом га има и у радиоактивним громобранима. Међутим, евентуалном крађом и злоупотребом, од њега би могла да се изради „прљава бомба”, а слична опасност прети и од евентуалне крађе „цезијума 137”.
Према подсећању председнице УО НОС-а, у Винчи су се у скорије време догодила два акцидента – један у просторијама института, када је поплављен „жути колач”, отпадни материјал уранијума који је радиоактиван и може се користити у терористичке сврхе.
– Ми чак нисмо знали да постоји и да је био у једној од лабораторија Института „Винча”. Други акцидент догодио се у реактору „А”, али то је заправо био рутински експеримент. Око тог догађаја је подигнута велика прашина, али је комисија Министарства за науку показала да није било заправо никаквог повећаног зрачења, осим уобичајеног, већ да су се догодиле грешке у процедури која није до краја формулисана – прецизира Лубурић.
Међутим, управо је процедура разлог због кога НОС-у још није издата лиценца за хангар 3. Директорка Агенције за заштиту од јонизујућих зрачења и нуклеарну сигурност Србије др Мирјана Раденковић, каже да је „разматрање захтева за допуну лиценце за управљање радиоактивним отпадом и то за пуштање у рад и коришћење привременог складишта радиоактивног отпада Х3, показало да нису испуњени сви услови за издавање допуне лиценце”.
– Након одређених измена, остао је незадовољен још услов да ЈП „Нуклеарни објекти Србије” достави доказ о организовању независног мониторинга у околини нуклеарних објеката у складу са чл. 56. Закона о заштити од јонизујућих зрачења и о нуклеарној сигурности– навела је др Раденковић у писаном одговору.
На питање зашто НОС није доставио доказ о организовању независног мониторинга, председница УО НОС-а каже да Лабораторија за заштиту, која треба да врши тај независни мониторинг, припада Институту за нуклеарне науке у Винчи.
– Та лабораторија је иначе обавезна да врши такав мониторинг, али из мени непознатих разлога, она не склапа уговор са НОС-ом о независном мониторингу – каже Лубурић, сведочећи, заправо, о невероватном апсурду који се догађа у Винчи. Јер, мониторинг се врши пумпама који припадају НОС-у.
На истом плацу, под још мистериозним околностима, давне 1948. године, подигнут је истраживачки нуклеус за реализацију нуклеарног програма Титове Југославије, који је временом постао угледни научни институт. И тај институт, и пре две године основани НОС,који је преузео послове нуклеарне безбедности од института, јесу државне фирме. У јавности је позната суревњивост која влада између њих, али, чак и да влада угаси НОС, радиоактивни отпад остаје, као и два стара хангара, који још крију нуклеарне тајне бивше Југославије. Нуклеарни послови, како год било, остају државни. Докле ће држава толерисати овакво стање међу нуклеарним државним партнерима на истом плацу?
Подсећајући да је НОС основала претходна влада са искључивим циљем да збрињава и надзире радиоактивни отпад у нашој земљи, државни секретар Министарства просвете, науке и технолошког развоја, задужен за науку и високо образовање професор др Радивоје Митровић, појашњава да су многе појединости у вези с тим у јавности остале и дан-данас недовољно разјашњене.
– У протеклих годину дана догодили су се инциденти, срећом без опасних последица по здравље људи и околину. За њих су се међусобно оптуживали челници Института за нуклеарне науке „Винча” и Нуклеарних објеката Србије. Због тога је у јавности створена прилично нејасна и неповољна слика. Наше министарство је под својеврсним притиском и јавног мњења, стручне и научне јавности и супротстављених страна да што пре предузме неке мере. Очигледно је да ћемо морати да начинимо неке резове. Нас на то – поред осталог обавезује и одлука нове владе да се уведе штедња у свим државним структурама. Принуђени смо да укинемо поједина двојна задужења и да разграничимо надлежности – напомиње професор Митровић.
Да ли то подразумева статус „кво”, фузију два предузећа, или нешто треће? Професор Митровић за сада каже да је неизбежно обједињење истраживачке и стручне памети, и Винче и НОС-а.
Без исхитрених корака
– Нуклеарна безбедност је један од најбитнијих задатака сваке земље. Надам се да ћемо то што пре оперативно уредити. Већ сам разговарао с неколицином наших угледних научника у земљи и расејању, који се компетентно баве нуклеарном енергијом. Још у претходном сазиву прикупили смо довољно стручних налаза и процена. На основу њих ћемо темељно и ваљано одлучити шта да предузмемо. Наравно, нисам присталица исхитрених корака који се у стварном животу, најчешће, изјалове. Међутим, наши потези следе, јер је то обавеза нашег министарства – напомиње професор др Радивоје Митровић.
